Описала бих свој живот као путању са безброј раскрсница и питања, као један зацртан циљ без иструмената којим би се остварио, као једно надање и чекање. Сви ти одговори које не могу добити такође су смештени у овом лавиринту и чекају од мене да их сазнам и схватим да ли су вредни мог труда и чекања... моје борбе за њиховим остварењем.
Много пута сам кренула, стиснула зубе и храбро се упутила ка својим разочарењима и особама које су ми приредиле да их осетим, ту на својој кожи, а највише на срцу. Много пута сам спремила говор који бих им испричала, гледајући их у очи, онако бесна и љута, а ипак жељна да ме у пола разговора прекину и загрле, причајући ми да грешим и да сам све погрешно схватила. И сваки пут, у тренутку где све у мени гори од беса на саму себе што сам лако веровала, у тренутку када бих одлучила да преломим своја осећања и трачак наде, нешто би ме зауставило. Не знам шта, неки чудан осећај... Неки осећај који ми не би дао да тек тако одем и сасипам у лице све оно што ме мучи, све оно кроз шта сам прошла због њега, кад знам да ни тад не би вредело. Зауставио би ме и разум, моја осећајност и забринутост, јер и тада, стрепела бих како би се тај неко осећао... Ја сам само један човек, човек од крви и меса, који и када је повређен – не узвраћа... Верујем у оно добро нама, да ће ме сутра памтити по томе да, иако сам речита, успела сам да оћутим оно што ме је мучило. Зато, увек када се у мени пробуди жеља да добијем одговоре зашто је неко отишао од мене, зашто није остао и борио се онако како бих се ја борила за њега, схватим... Схватим да та особа која би стајала испред мене није као ја, да она не стрепи због губитка и да никада није прошла оно кроз шта ја пролазим. Знате ли зашто? Зато што ја никада не бих повредила некога до кога ми је стало и никада не бих одустала од онога кога волим. У томе је разлика између нас и баш та разлика ме спречава да изустим све оно, јер знам, не би вредело.
Признајем да понекад замишљам тај тренутак истине. Они и ја, једни наспрам других. Они помало уплашени и знатижељни мојих питања, а ја несигурна у себе, са сузама у очима. Знам, и тада бих била рањива, и тада бих стрепела од одговора. Међутим, у трену када бих погледала њихова лица, кроз главу би ми прошло све... Милион слика, суза, размишљања, сви они страхови, нервирања... сва она разочарења. Онда бих стала, погледала их и отишла. Окренула бих се, окренула леђа прошлости, мислећи у себи да нису вредни. Направила бих нови корак у животу, у свом лавиринту у коме и даље видим наду и једно светло, као знак да добро поступам.
Сада, осврнем се понекад на разочарење и недобијене одговоре. Није разлог тога сећање, ни враћање успомена, већ обнављање лекција како себе не бих доводила у ситуацију налик тој... У ситуацију да ћутим, а да се у мени налази безброј речи.
Наталија Василијић, I2
осећам потребу да кажем - а ћутим
17